Piše: Nikola Kuridža Da, ubijali smo se, krvnički smo prekidali-e živote onih drugih i drugačijih. Nije nepoznato da je ljudska istorija zapravo istorija usavršavanja načina ubistva, konstruisanje što ubojitijeg oružja u svoj svojoj morbidnosti. Pokušali smo izbrisati postojanje nekoga, bez razloga, kao da za to može da postoji razlog. Kada znamo da su nam ruke krvave, na način da smo direktno nekoga ubili-e, silovali-e, ponizili-e, izgladnjivali-e, uskratili-e mu/joj osnovno ljudsko dostojanstvo ili ''samo'' šutjeli-e o tome gdje su nečiji najbliži-e srodnici-e ostavljeni-e u masovnoj grobnici, veličali-e koordinatore-ice genocida, smatrali da je bolje o svemu šutjeti iako smo znali-e da je zločin protiv čovjeka zločin protiv ljudskosti u krajnjem obliku. Kada znamo da su nam ruke krvave mi ih bespoštedno peremo, nosimo rukavice i kada je izuzetno toplo, sakrivamo prste, ponekad i grizemo nokte. Ukoliko se desi da neki ljudi, koji znaju da krvave ruke mogu