Piše: Nikola Kuridža
Da, ubijali smo se, krvnički smo prekidali-e
živote onih drugih i drugačijih. Nije nepoznato da je ljudska istorija zapravo
istorija usavršavanja načina ubistva, konstruisanje što ubojitijeg oružja u
svoj svojoj morbidnosti. Pokušali smo izbrisati postojanje nekoga, bez razloga,
kao da za to može da postoji razlog.
Kada znamo da su nam ruke krvave, na način da smo
direktno nekoga ubili-e, silovali-e, ponizili-e, izgladnjivali-e, uskratili-e
mu/joj osnovno ljudsko dostojanstvo ili ''samo'' šutjeli-e o tome gdje su
nečiji najbliži-e srodnici-e ostavljeni-e u masovnoj grobnici, veličali-e
koordinatore-ice genocida, smatrali da je bolje o svemu šutjeti iako smo znali-e
da je zločin protiv čovjeka zločin protiv ljudskosti u krajnjem obliku. Kada
znamo da su nam ruke krvave mi ih bespoštedno peremo, nosimo rukavice i kada je
izuzetno toplo, sakrivamo prste, ponekad i grizemo nokte. Ukoliko se desi da
neki ljudi, koji znaju da krvave ruke mogu da budu izvor zaraze, razvoja novih
bakterija ubijanja, virusa smrti kojeg od prošle infekcije nismo izliječili,
pokušaju da nam zavrnu rukav i skinu rukavicu mi ćemo histerično da povlačimo
naše rukave nazad preko krvavih šaka, nadajući se da će svo zlo koje trpimo u
sebi na neki čudesni način da nestane i da će nekada neko da zaboravi koliko
nismo bili ljudi.
Uklanjanje dostojanstvenih memorijala u Bugojnu,
Konjicu i Foči, koji su postavljeni od strane građana i građanki za građane i
građanke Bosne i Hercegovine, za one čija je krv na našim rukama, je bilo
očekivano i nikoga nije iznenadilo. Jedno je jasno, da će oni-e koji-e su
prošli-e kroz katarzu čišćenja svojih ruku i u fizičkom i u metaforičkom smislu,
mnogo lakše da nastave da se bore za istinu i ljudsko dostojanstvo kao
imperativ od onih čije su ruke još uvijek zaprljane i skliske, njima iz šaka
klizi sve: dostojanstvo, moral i iskrenost prema drugima, ali što je još
važnije prema sopstvenom biću.
Comments
Post a Comment